Specijalna nagrada na takmičenju "Napiši pismo o svom heroju"

Podgorica,   26.03.2019.

Draga Mašo,

Postoji puno ljudi kojima se divim,  oni su nesebični, puni ljubavi, pametni, hrabri, skromni a opet veličanstveni. Sve ove osobine i još pregršt drugih ima jedna desetogodišnja Mirka.

Pišem Mirki, svom heroju, ono što već odavno želim da joj kažem. Upoznala sam je kao hrabru djevojčicu koja svakog dana sama pješači po 8 km do škole. I po mrazu i po snijegu, po ledenoj kiši ili užasnom vjetru. U pohabanoj obući  premaloj za nju, u cipelama prevelikim, rekla mi je bratovim i spustila pogled. Stidljivo mi je pričala o svojoj kući nadomak Žabljaka, oronuloj i staroj, ali urednoj i čistoj. Nigdje nijesam pojela ukusniju proju i vidjela toliko ljubavi kao u Mirkinoj porodici. Njena mlađa sestra u očevom krilu ušuškano guguće,  dok je on nježno ispucalim i ogrubljelim rukama miluje. Njena majka mi stidljivo dodaje da jedem, izvinjavajući se kako nema više. Mirka mi pokazuje svoj mali kutak prepun knjiga, sveske sa svim peticama i osvojene nagrade na mnogim takmičenjima. Skromno ipak kaže “pa, nije to ništa“, a ja razmišljam „kako nije, dok roditelji mukotrpno rade na polju ti čuvaš sestru, spremaš kuću, kuvaš ručak“.

Ne mogu ti opisati kako sam se tada osjetila malom i mnogo siromašnijom od nje. Stid me je bilo moje razmaženosti i bahatosti, moje nezasitosti i nezahvalnosti. Sjetila sam se oca koji me vozi i dovozi iz škole udaljene jedva 10-ak minuta. Mog vječitog nezadovoljstva kako nemam šta da obučem, kako je „izašao“ novi iphone i kako mi internet nije nešto brz. Otkad  mi je važno kakva mi je slika na instagramu,  opet me je stid obuzeo,  ne znam kada sam postala ovakva, kad se sve promijenilo. Zašto porodice više nijesu na okupu, kad smo se to otuđili, zaboravili da budemo ljubazni, da činimo dobra djela, da brinemo o drugima. Njena srećna i puna ljubavi porodica me je zadivila, njena skromnost i plemenitost me je promijenila. Odjednom sam  sve vidjela  drugim očima, Mirkinim očima. Ništa više nije bilo isto, sada sam puno sretnija, sada znam šta je važno.

Puno te pozdravlja, sada već drugačija i zrelija, tvoja prijateljica.

PS - Hvala ti, Mirka,  što si ušla u moj život i učinila me drugačijom!

Teodora Rosandić (VII razred)

Mentor: Veronika Rutović