Još jedan prvi septembar, sedmi u mom životu. I opet imam tremu. Ne znam zbog čega. Ista škola, isti drugari, poznati nastavnici, učionice... Možda zbog sjećanja na onaj najvažniji od svih prvih septembara u životu svakog djeteta, onaj kada sam postao đak prvak.
Stajao sam ispred škole bojažljivo držeći roditelje za ruke, očekujući trenutak kada će neko izgovoriti moje ime. U trenucima iškekivanja preplavila su me razna osjećanja. Bio sam nervozan razmišljajući kakva će biti moja učiteljica, a ujedno i uzbuđen zbog svega što sam čuo o školi. Gledao sam u pravcu gdje su stajale učiteljice i razmišljao: „Koja li je moja?“ Nije mnogo prošlo i neko je izgovorio moje ime. Krenuo sam prema učiteljici. „Baš je lijepa“, pomislio sam. Nježno me pomilovala po glavi i poželjela dobrodošlicu. Ubrzo je prozvala čitavo I-b. Mala četa uputila se ka učionici, neko nasmijanog, neko uplakanog lica. Ja sam hodao zadovoljno, jer su se moja iščekivanja ostvarila. Konačno sam krenuo u školu.
Nizali su se dani u školi, ređali su se usponi i padovi, a dragi lik moje učiteljice sve je budno pratio. Kada bih padao, podizala me, kada bih postizao uspjehe, nagrađivala me. Učiteljicu sam lako zavolio. Čak mi se ponekad dešavalo da joj kažem „mama“. Kako i ne bih kada je brinula o svemu: šta sam naučio, jesam li uradio domaći, da nijesam na odmoru pao, jesam li pojeo užinu... To isto radi i moja mama.
Njena upornost bila je velika, nije odustajala dok svima sve ne bude jasno. A njeno strpljenje bezgranično. Pokušavala je da sve razumije, spremno odgovarala na hiljade pitanja kojima smo je svakodnevno zatrpavali. Mora da je mnogo voljela djecu i svoj posao u trenucima kada je nijesmo slušali ili kada smo bili nezainteresovani, kada smo se svađali, gurkali, gađali... Nije lako bilo sva ta znanja uliti u naše, sada bih rekao, nezrele glave, još nenaviknute na disciplinu i obaveze. Nekako kroz igru postajali smo i odgovorniji i ozbiljniji, odgovarali na sve teže izazove, rješavali sve teže zadatke.
Četiri godine su protekle brzo. Žurio sam da porastem, a onda sam je često tražio po hodnicima ili u njenom kabinetu. Kada bih dobio dobru ocjenu, jurio bih da to njoj prvo saopštim. Nekako sam mislio da tako treba, a ona se radovala i ljubila me. Njeno bravo mnogo mi je značilo. I tako do dan danas, kada je sretnem, volim da je pozdravim. A kad me pitaju čiji sam đak, odgovaram da sam iz razreda učiteljice Senke.
Luka Prelević VII-a