Поводом 100-годишњице рођења значајног дјечијег писца Бранка Ћопића у нашој школи је уприличен Угледни час у одјељењеу VI-a у четвртак 16.априла. Час је одржала наставница Тамара Пилетић, а присутвовали су осим директорке школе Зденке Мишковић и наставнице Ирена Мугоша, Љубинка Томовић, Александра Ракочевић, као и учитељица Сенка Радетић која је ово одјељење водила од првог до петог разреда.
Наставни садржај часа је „Сурово срце“, а може се подијелити у четири цјелине. У првом дијелу је након захвалница колегама које су дошле да приствују часу, посебно учитељици, што је било испраћено гласним аплазом, услиједила почетна мотивација за рад. Затим су ученици извели прву сцену драмског приказа дјела, растанак Николетине са мајком. Уз адекватну одјећу су донекле дочали јунаке и показали своје глумачке способности. Након овог дијела часа услиједио је групни рад. Ученици су унапријед подијељени у четири групе и добили задатке, да уоче, запазе, упореде и слично. Они су редом давали своје одговоре и међусобно их коментарисали, чиме је постигута детаљна анализа овог одломка из романа Доживљаји Николетине Бурсаћа. У наставку су ученици извели и другу сцену, сусрет са мајком на ратишту, па затим коментарисали понашање јунака У завршном дијелу часа ученицима је задат домаћи задатака са темом: Питао сам Николетину Бурсаћа.
Током овог часа ученици су се трудили да одговорно и савјесно приђу свим задатицима, били веома активни, колегијани и олакшали рад наставници, јер су управо они водили час показујући да им је блиско Ћопићево дјело са којим ће се дружити и у наставку школовања.

СУРОВО СРЦЕ БРАНКО ЋОПИЋ (одломак)
Ликови:
Наратор, мајка, Николетина Ђуркан
I СЦЕНА
Наратор:
Суво студено јутро позне јесени. У тијeсно разграђену дворишту, пред остарјелом и посрнулом кућом брвнаром, крупнии неграпан, митраљезац Николетина, опраштао се од матере. Ситна и жгољава, она се још више скупила и увукла главу у простран мушки капут. Данас му истиче краткотрајно одсуство, па жури да још за дана стигне до своје јединице.
Мајка:
Ниџо, јабуко моја, чувај се кад тамо одеш.
Наратор:
Брижно напомиње мати и стално подрхтава нешто од зиме, а нешто од самохране туге старачке. Говори и не гледајући сина јер зна, буде ли га погледала у лице, заплакаће и заборавити на савјете.
Николетина:
Ајд' к врагу, мајко, дашта ћу, нег'е чувати.
Наратор:
Набусито одвраћа мрзовољни Николетина и пажљиво закопчава набијену војничку торбицу из које вири масна хартија.
Мајка:
Пази се, срећо моја, буди паметан.
Наратор:
Меко савјетује уплакана старица, скидајући му конац са прекратка згужвана шињела.
Николетина:
Нос'те белаја, мајко, та нећу ваљда бити луд, него баш паметан. Та шта је теби јутрос!
Наратор:
Навикла на његову врлетну нарав, старица се не жести због синових набуситих одговора, него га и даље савјетује и опомиње, а све се боји, заборавиће му казати нешто што је најважније. Тако јој се увијек дешава откад је почео устанак.
Мајка:
Ниџо, голубе, нијесам те питала, какав имате конак тамо гје будеш?
Николетина:
Вала, мајко, има бена на свијету, али си све надмашила! Какав конак? Ваљда ми неко душеке простире!...Легнем на земљу, покријем се небом, ето ми конака.
Наратор:
Старица још више тоне у изблиједјели широки капут и почиње да плаче ситним шкртим сузама.
Мајка:
Мој синко, ти већ оде, а нисам те се честито ни нагледала.
Николетина:
Ех, нагледала! Шта ћеш ме ког врага гледати, та нијесам рогат! Баш си подјетињила.
Мајка:
Е, мој синко, многа мајка је данас подјетињила.
Наратор:
Горко и прекорно каже старица бришући очи крајичком црна рупца.
Николетина:
Ајде, мајко, да се пољубимо, па ја идем. Закаснићу.
Мајка:
Па сретно, сине! Бог те чувао и поживио.
Наратор:
Посљедњом снагом каже за њим старица прије него што ће је јој сузе угушити глас, а сузних очију гледа за њим. А сурова и врлетна Босна, опора и шкрта у свему, не да ти ни у посљедњим тренуцима растанка да се нагледаш свога најрођенијега: брзо ти га отме из очију, баш онда кад ти је најдраже.

II СЦЕНА
Наратор:
Већ од раног јутра на пространој висоравни више села, иза првих брдељака води се битка. Чује се збркана и учестала паљба, често прекидана много гласнијим рафалима митраљеза. Николетина мијења загријану цијев на пушкомитраљезу, брише руком зној који му је палио очи и обраћа се Ђуркану.
Николетина:
Напуни ми све шаржере, ето њих опет.
Наратор:
Одједном су се обојица уплашено тргли као да им је запуцало са леђа. Иза њих, сасвим близу, неко је оклијевајући, зовнуо.
Мајка:
Ниџо...Ниџо!
Николетина:
Види!...ама откуд ти мајко?!...Ух, што ме престраши, враг са тобом глогиње млатио!
Наратор:
Још увијек оклијевајући, неодлучна ко да су је ухватили на забрањеном мјесту, ситна женица, остарјела прије времена, лагано се упутила уз падину још оно неколико корака који су је дијелили од митраљеза.
Николетина:
Сагни се, сагни! Сједи ту, враг с тобом, откриваш нам положај! ...Ама откуд сад ти?!
Наратор:
Набусито се издрљи Николетина долазећи к себи.
Мајка:
Ето, дошла.
Николетина:
Дошла! Видим да си дошла, нијесам ћорав!
Ђуркан:
Како си сазнала да смо ту?
Наратор:
Зачудио се Ђуркан.
Мајка:
Богме, лако, синко! Познала сам наш митраљез, па сам само за њим ишла. Све сам осјећала, ту мора бити мој Ниџо.
Николетина:
Ех, мој Ниџо!
Наратор:
Обрецну се Николетина.
Николетина:
А ког си врага долазила овамо?
Мајка:
Ех, мој синко, баш си дијете
Наратор:
Прекорно каже старица завлачећи руку у торбицу.
Мајка:
Дошла, богме, мајка и донијела залогај-два. Можда сте гладни.
Николетина:
Хм, гладни! Дашта смо него гладни. Мислиш ваљда да нас легија части печеном пилади!
Наратор:
Незадовољно гунђа Николетина, а већ мјери торбицу на материном крилу, па помирљиво каже:
Николетина:
Дај, вади што имаш, па бјежи кући!... Ето њих опет, па кад те звекне кугла...хм...
Наратор:
Стара вади чађаву сланину и комад погаче и спушта на камен поред њих, а опрезни Николетина примјетивши нешто сумњиво код непријатеља, даје знак помоћнику и маше руком на стару.
Николетина:
Ајде мајко, ајде брзо назад! Пожури само да ујагмиш назад преко пољане да се дохватиш друма.
Наратор:
Пушкарање поново отпочиње. Непријатељ је кренуо у нови напад. Николетина пушта први рафал, а онда се за тренутак окреће старој која је застала.
Николетина:
Брже, брже! Штитићу те ватром!
Наратор:
Црна прилика поново се крене и скоро мили преко пољане.
Николетина:
Види де, Ђуркане, је ли стара одмакла.
Ђуркан:
Ено, већ је на пола пољане!
Наратор:
Задихано каже Ђуркан и вади први шаржер. Овога пута, непријатељ је много упоран.
Николетина:
Ђуркане, стара! Извиди де!
Ђуркан:
Ено је, замиче за пут.
Николетина:
Ајдемо, Ђуркане, сад можемо! Понеси сланину!...Ех,мајко, што ме узјогуни данас, враг на теби со однио!...
Наратор:
Над стрмом ивицом друма, који се на том мјесту обара наниже, стоји Ниџина мајка. Она сузним очима прати двије прилике и виче слабим гласом иако они не могу то чути.
Мајка:
Брже, Ниџо, брже, јабуко моја! Ево мене, ја сам у сигурности! Не бој се за ме, не бој се, голубе!...