Sreli smo se na pola puta

                 Ko popušta? Pametniji – tako kažu. Mislim da je to možda netačan odgovor. Ne mora da znači da, ako neko u sporu popusti, da je obavezno pametniji. Možda je samo manje sklon svađi, možda je shvatio da nije u pravu, možda se uplašio? Svađa između drugara, e to je priča za sebe. Makar ona započela obično povodom nekog beznačajnog razloga, ona može biti veoma burna. Svaka se loša razmijenjena riječ tada prima k srcu. Evo istinite priče o tome.

Moja drugarica Iva i ja između automobila na parkingu ispred zgrade prošlog proljeća čule smo slabašno mjaukanje. To je bilo mače. I ona i ja istovremeno smo ga prigrlile. Ali, kuda s njim? Iva je rekla da ona želi ga ga ponese kući, ali sam i ja to isto htjela. Uplašena da bi to preslatko stvorenje mogla da uzme, ščepala sam mače prva. Iva me tužno gledala kad sam s mačetom u naručju odjurila. Pokazala sam ga roditeljima. Mače je bilo "đevojčica". Nazvala sam je Micika. Nekoliko narednih dana, moji roditelji i mlađi brat su se privikavali na novu ukućanku, ali i na odsustvo moje posvećenosti za druge obaveze, školske i kućne. Miciku je, za to vrijeme kod mene svaki dan i to po nekoliko puta obilazila Iva. Primjetila sam da se neobično vezala za nju, a posebno njen svaki put sve tužniji pogled kada se na ulaznim vratima od nje opraštala. I onda, na povratku iz škole, Iva mi reče. „Talija, znaš, Miciku sam ja prva viđela. Ona je moja. Hoću da mi je daš“! To me razbijesnilo. Otpočela je svađa u kojoj smo jedna drugoj svašta rekle. Narednih neđelja nijesmo uopšte pričale. Izbjegavale smo se i u školskom dvorištu, na povratku kući i ispred zgrade, đe se igramo. Ali, kako je vrijeme odmicalo, moja drugarica mi je sve više nedostajala, a ljutnja na nju je jednostavno isparila prvih dana ljetnjeg raspusta. Shvatila sam da Iva voli Miciku isto toliko kao i ja. I odlučila sam: dijelićemo Miciku. Kad sam Ivu nakon te svoje odluke srela, pogledale smo se i bez riječi jedna drugu zagrlile. Tada sam joj rekla za Miciku. Ona se ozarila...

Neke svađe su svojevrstan test. Mogu da daju odgovore na pitanje: da li je neko drugasrvo zaista ono pravo, duboko i iskreno? Mislim da takve, međudrugarske svađe, nije moguće prevazići, ukoliko mi, drugari, nijesmo spremni da se nađemo na pola puta.

 

Talija Jovanović VI-a

 

Sreli smo se na pola puta

                     Svi smo mi različiti. Te razlike nas čine jedinstvenim.

Shvatanja mojih roditelja i mene se značajno razlikuju. Moje želje i njihove nekada se ne poklapaju. Jednom prilikom smo morali da se  „nađemo na pola puta“. Ja sam mislila da se kućni ljubimci, a naročito psi, mogu držati u stanu, dok moji roditelji to nijesu podržavali.

Ja jako volim životinje i oduvijek sam željela da imam psa. Omiljeni su mi haski, vučjak, samojed, pomeranac. Po njihovom mišljenju, veliki psi nijesu za stan, a po mom to uopšte nije bitmo. Dugo smo pregovarali. Činilo se da rješenja nema. Neko mora da popusti, neko će se ljutiiti, neko će biti zadovoljan, a neko tužen. Razgovori su bili dugi i iscrpni. I onda smo uspjeli da sklopimo dogovor. Majka je, kao i uvijek, našla rješenje. Umjesto velikog, čupavog psa, dobila sam malog, slatkog, pufnastog zeku.

Ovim kompromisom riješili smo naše neslaganje. Niko nije dobio baš ono što je želio, ali smo ipak svi bili zadovoljni. Shvatila sam da nedoumice i nesuglasice treba rješavati razgovorom. Dogovor je pravi način da se postigne cilj i nađe zajedničko rješenje.

 

Jelena Stanisic VI-a

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen. Obavezna polja su označena *